Lažni moral
Da nema lažnog morala, koji je proizvod predrasuda, a to, razumljivo,
izaziva strah,koji ubija maštovitost, a bez čega seks nema ni mali deo onoga
što čovekove potrebe zahtevaju, ova knjiga bi bila na pet stranica.
Naravno da je lažni moral
najprisutniji u seksu, jer tu niko ne može da pokaže i dokaže svoje „znanje i
sposobnosti“, a sa druge strane ne može da se proveri da li se „čistunci“ sami
pridržavaju onoga što propagiraju.
Moralistima može odmah
da se kaže:
Valjda je važno da budemo
i zadovolj(e)ni, a ne samo psihički zdravi po vašim merilima!
Prosvetiteljstvo, od
Voltera i Tomasa Hobsa, pa sve do Dositeja Obradovića (kod nas valjda sve stiže
sa vek, ili dva zakašnjenja) je razbijalo zatucanost, rušilo mitove, uništavalo
neznanje. Na balkanskim prostorima je i dalje jedan od najvećih strahova od
onogmračnog „predmeta zvanog želja“. Hrišćanstvom, kako pravoslavnim, tako i
katoličkim,nadojeni mladi ljudi, isto kao i oni islamom, propagiraju isključivo
vođenje ljubavi u cilju začeća (seks je i amoralija i anomalija); jedino
preporučjliv u starom dobrom misionarskom položaju, bez i jednog iznetog dokaza
da su i sami nastali u toj, jedino dozovoljenoj pozi, čime bi mogli da potkrepe
svoje čistunstvo?Zar ne mislite kako je malo čudno da su se baš u seksu složile
te tri konfesije? Svako moralisanje je istovremeno i izraz sadizma, jer nema
pretnje i pravila koje nije garnirano najcrnjom represijom za onog ko se ogluši. Vrata
pakla su uvek otvorena, dok za otvaranje onih u raju treba svako da se dobro pomuči.
Očigledno da današnji
glasnogovonici muško-ženskog telesnog prosvećenja i prosvetljenja nisu otišlidalje
od gore nabrojanih stavova svojih istomišljenika iz predhodnih vekova.
Naš zaključak je:
Kad bi bilo više seksa
koji ostavlja bez daha,
Bilo bi više sreće,
manje stidai još manje straha.
Ali ostavimo to za neki
„Crven ban“ 21. Veka.
Svakako da oni ubelim
mantilima decu neće ni podučiti , ni naučiti, kako seks
između muškarca i žene nije samo razmnožavanje.
Pristup tom činu od tučkova i prašnika,preko tako bezazlenih cvetova
(pretvoriće se kasnije u reproduktivne organe), kod bele rade, završiće
anatomskim crtežima muškarca i žene,sa stavljanjem akcenta na trenutne posle
bolesti. Od brojnih pitanja, postavićemo samo jedno: U čemu je tu čar,
posebnost i lepota življenja?
U lažnom seksualnom
moralu najbolje prolaze zdravstveni moralisti, primajući platu za očuvanje „zdravlja
nacije,“potom slede prosvetni teoretičari (lamentirajući u beskonačnost nad sudbinom dece koja u sve ranijem i ranijem
dobu vode ljubav) i na kraju oni treći, čuvari vere i porodice, koji, za ne tako mali novac, uporno prenose poruke sa neba, zamajuhući
paklenim mačen između onog što se sme i što se ne sme.
Seksualno obrazovanje
ima najveće sličnosti sa časovima veronauke (čak je u taj rang obrazovanja i stavljeno), samo što
su profesori veronauke obučeni u crno, za razliku od psihologa i seksologa.
Da li može jedan
profesor veronauke, koji pripada dušom i telom jednoj crkvi, da nauči decu
tolerantnosti? Razumevanju SVIH vera, pravilnoj oceni šta koja crkva propagira
i da objasni da je na civilizaciju uticao i Hrist, i Alah i Buda i Krišna,
i..... I da je ljudskom napretku svako
dao svoj doprinos.
Tako i o seksu moraju
da pričaju i pesnici i filozofi i slikari i sociolozi. Ostavimo li to lekarima,
makar bili i seksolozi, bićemo uskraćeni za sve ono drugo što je van anatomije,
bolesti, funkcije, pravila, statističkih podatka.
Tek dužim protokom vremena se vidi kako su najveći borci za moralne
norme bili najveći perverznjaci svog doba, zato ne slušajte one koji glasno
govore, već one druge čije su reči čujne samo onima koji osluškuju.
U lažnom moralu na prvom mestu su oni koji se pridržavaju morala
interesa, slede svi koji prihvataju moral nužnosti, a za njima je gomila koja
izdržava kao kaznu moral straha.
Najgore kod moralisanja u vezi seksa (a šta je bitniji predmet koji
podstiče održavanje obimnosti i čvrstine morala) je u tome što oni koji ne učestvuju
u igri, isključivo i uvek se nalaze pozvanima da propisuju pravila.
Slušajte one koji o ljubavi pevaju, jer su prošli lavirinte, nepogode i zamke i niti su se uplašili prostranstva, niti onog što
nosi vreme, a dokaz su da se i može i
sme, jer su sami rezultat svoje sreće.
Oni drugi što prete paklenim mukama za grešnike, niti su osetili toplinu
ljubavi, niti vrelinu pakla, niti su se ikada pomerili sa mesta na kome stoje,
jer izgovaranjem i jedne lepe reči,
napravivši samo tri koraka sa sopstvene predikaonice prema horizontu,
izgubili bi tlo pod nogama i stropoštali bi se u ponor sopstvenog bezumlja.
Pogleda li čovek, zadnjih vekova, moralne norme u vezi seksa, može samo da dođe
do jednog zaključka, da su ih u svim generacijama u najvećem broju slučajeva,
izmišljali, čuvali i opisivali impotentni muškarci i nezadovoljne (nezadovoljene) žene.
